Chapter 7

   Nije l' vojska život čovjekov na zemlji? Ne provodi l' dane poput najamnika?  

-

  Kao što trudan rob za hladom žudi, poput nadničara štono plaću čeka,  

-

  mjeseci jada tako me zapadoše i noći su mučne meni dosuđene.  

-

  Liježuć' mislim svagda: 'Kada ću ustati?' A dižuć se: 'Kada večer dočekati!' I tako se kinjim sve dok se ne smrkne.  

-

  PÓut moju crvi i blato odjenuše, koža na meni puca i raščinja se.  

-

  Dani moji brže od čunka prođoše, promakoše hitro bez ikakve nade.  

-

  Spomeni se: život moj je samo lahor i oči mi neće više vidjet' sreće!  

-

  Prijateljsko oko neće me gledati; pogled svoj u mene upro si te sahnem.  

-

  Kao što se oblak gubi i raspline, tko u Šeol siđe, više ne izlazi.  

-

  Domu svome natrag ne vraća se nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje.  

-

  Ustima ja svojim stoga branit' neću, u tjeskobi duha govorit ću sada, u gorčini duše ja ću zajecati.  

-

  Zar sam more ili neman morska, pa si stražu nada mnom stavio?  

-

  Kažem li: 'Na logu ću se smirit', ležaj će mi olakšati muke',  

-

  snovima me prestravljuješ tada, prepadaš me viđenjima mučnim.  

-

  Kamo sreće da mi se zadavit'! Smrt mi je od patnja mojih draža.  

-

  Ja ginem i vječno živjet neću; pusti me, tek dah su dani moji!  

-

  Što je čovjek da ga toliko ti cijeniš, da je srcu tvojem tako prirastao  

-

  i svakoga jutra da njega pohodiš i svakoga trena da ga iskušavaš?  

-

  Kada ćeš svoj pogled skinuti sa mene i dati mi barem pljuvačku progutat'?  

-

  Ako sam zgriješio, što učinih tebi, o ti koji pomno nadzireš čovjeka? Zašto si k'o metu mene ti uzeo, zbog čega sam tebi na teret postao?  

-

  Zar prijestupa moga ne možeš podnijeti i ne možeš prijeći preko krivnje moje? Jer, malo će proći i u prah ću leći, ti ćeš me tražiti, al' me biti neće."  

-