Chapter 10

   Kad mi je duši život omrznuo, nek' mi tužaljka poteče slobodno, zborit ću u gorčini duše svoje.  

-

  Reću ću Bogu: Nemoj me osudit! Kaži mi zašto se na me obaraš.  

-

  TÓa što od toga imaš da me tlačiš, da djelo ruku svojih zabacuješ, da pomažeš namjerama opakih?  

-

  Jesu li u tebe oči tjelesne? Zar ti vidiš kao što čovjek vidi?  

-

  Zar su ti dani k'o dani smrtnika a kao ljudski vijek tvoje godine?  

-

  Zbog čega krivnju moju istražuješ i grijehe moje hoćeš razotkriti,  

-

  kad znadeš dobro da sam nedužan, da ruci tvojoj izmaknut ne mogu?  

-

  Tvoje me ruke sazdaše, stvoriše, zašto da me sada opet raščiniš!  

-

  Sjeti se, k'o glinu si me sazdao i u prah ćeš me ponovo vratiti.  

-

  Nisi li mene k'o mlijeko ulio i učinio da se k'o sir zgrušam?  

-

  Kožom si me i mesom odjenuo, kostima si me spleo i žilama.  

-

  S milošću si mi život darovao, brižljivo si nad mojim bdio dahom.  

-

  Al' u svom srcu ovo si sakrio, znam da je tvoja to bila namjera:  

-

  da paziš budno hoću li zgriješiti i da mi grijeh ne prođe nekažnjeno.  

-

  Ako sam grešan, onda teško meni, ako li sam prav, glavu ne smijem dići - shrvan sramotom, nesrećom napojen!  

-

  Ispravim li se, k'o lav me nagoniš, snagu svoju okušavaš na meni,  

-

  optužbe nove na mene podižeš, jarošću većom na mene usplamtiš i sa svježim se četama obaraš.  

-

  Iz utrobe što si me izvukao? O, što ne umrijeh: vidjeli me ne bi,  

-

  bio bih k'o da me ni bilo nije, iz utrobe u grob bi me stavili.  

-

  Mog su života dani tako kratki! Pusti me da se još malo veselim  

-

  prije nego ću na put bez povratka, u zemlju tame, zemlju sjene smrtne,  

-

  u zemlju tmine guste i meteža, gdje je svjetlost slična noći najcrnjoj."  

-