Chapter 17

   Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene već se skupljaju grobari.  

-

  Rugači su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu.  

-

  Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neće da udari.  

-

  Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im nećeš da opstanu.  

-

  K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oči gasnu,  

-

  narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može.  

-

  Od tuge vid mi se muti u očima, poput sjene moji udovi postaju.  

-

  Začudit će se zbog toga pravednici, na bezbožnika će planuti čestiti;  

-

  neporočni će na svom ustrajat' putu, čovjek čistih ruku ojačat će još više.  

-

  Hajde, svi vi, nećete li opet počet', tÓa među vama ja mudra ne nalazim!  

-

  Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se.  

-

  'U noći najcrnjoj, dan se približava; blizu je već svjetlo što tminu izgoni.'  

-

  A meni je nada otići u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini.  

-

  Dovikujem grobu: 'Oče moj rođeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!'  

-

  Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreću moju tko će ikada vidjeti?  

-

  Hoće li u Šeol ona sa mnom sići da u prahu zajedno otpočinemo?"  

-