Chapter 27

   Job nastavi svoju besjedu i reče:  

-

  "Živoga mi Boga što mi pravdu krati i Svesilnog koji dušu mi zagorča:  

-

  sve dok duha moga bude još u meni, dok mi dah Božji u nosnicama bude,  

-

  usne moje neće izustiti zloću niti će laž kakva doći na moj jezik.  

-

  Daleko od mene da vam dadem pravo, nedužnost svoju do zadnjeg daha branim.  

-

  Pravde svoje ja se držim, ne puštam je; zbog mojih me dana srce korit' neće.  

-

  Neka mi dušmana kob opakog snađe, a mog protivnika udes bezbožnikov!  

-

  Čemu se nadati može kad vapije i kada uzdiže k Bogu dušu svoju?  

-

  Hoće li čuti Bog njegove krikove kada se na njega obori nevolja?  

-

  Zar će se radovat' on u Svesilnome, zar će Boga svakog časa zazivati?  

-

  Ali Božju ruku ja ću vam pokazat' i neću vam sakrit namjere Svesilnog.  

-

  Eto, sve ste sami mogli to vidjeti, što se onda u ispraznosti gubite?"  

-

  "Ovu sudbu Bog dosuđuje opakom, ovo baštini silnik od Svemogućeg.  

-

  Ima li sinova mnogo, mač ih čeka, a porod mu neće imat' dosta kruha.  

-

  Smrt će sahranit' preživjele njegove i udovice ih oplakivat neće.  

-

  Ako i srebra k'o praha nagomila, ako i nakupi haljina k'o blata,  

-

  nek' ih skuplja, odjenut će ih pravednik, ljudi će nedužni podijeliti srebro.  

-

  Od paučine je kuću sagradio, kolibicu kakvu sebi diže čuvar:  

-

  bogat je legao, al' po posljednji put; kad oči otvori, ničeg više nema.  

-

  Usred bijela dana strava ga spopada, noću ga oluja zgrabi i odnese.  

-

  Istočni ga vjetar digne i odvuče, daleko ga baca od njegova mjesta.  

-

  Bez milosti njime vitla on posvuda, dok mu ovaj kuša umaći iz ruke.  

-

  Rukama plješću nad njegovom propašću i zvižde na njega kamo god došao.  

-