Chapter 41

   Zalud je nadu u njega gojiti, na pogled njegov čovjek već pogiba.  

-

  Junaka nema da njega razdraži, tko će mu se u lice suprotstavit'?  

-

  Tko se sukobi s njim i živ ostade? Pod nebesima tog čovjeka nema!  

-

  Prešutjet neću njegove udove, ni silnu snagu, ni ljepotu stasa.  

-

  Tko mu smije razodjenut' odjeću, tko li kroz dvostruk prodrijeti mu oklop?  

-

  Tko će mu ralje rastvorit' dvokrilne kad strah vlada oko zubi njegovih?  

-

  Hrbat mu je od ljuskavih štitova, zapečaćenih pečatom kamenim.  

-

  Jedni uz druge tako se sljubiše da među njima dah ne bi prošao.  

-

  Tako su čvrsto slijepljeni zajedno: priljubljeni, razdvojit' se ne mogu.  

-

  Kad kihne, svjetlost iz njega zapršti, poput zorinih vjeđa oči su mu.  

-

  Zublje plamsaju iz njegovih ralja, iskre ognjene iz njih se prosiplju.  

-

  Iz nozdrva mu sukljaju dimovi kao iz kotla što kipi na vatri.  

-

  Dah bi njegov zapalio ugljevlje, jer mu iz ralja plamenovi suču.  

-

  U šiji leži sva snaga njegova, a ispred njega užas se prostire.  

-

  Kad se ispravi, zastrepe valovi i prema morskoj uzmiču pučini.  

-

  Poput pećine srce mu je tvrdo, poput mlinskoga kamena otporno.  

-

  Pregibi tusta mesa srasli su mu, čvrsti su kao da su saliveni.  

-

  Zgodi li ga mač, od njeg se odbije, tako i koplje, sulica i strijela.  

-

  Poput slame je za njega željezo, mjed je k'o drvo iscrvotočeno.  

-

  On ne uzmiče od strelice s luka, stijenje iz praćke na nj k'o pljeva pada.  

-

  K'o slamčica je toljaga za njega, koplju se smije kad zazviždi nad njim.  

-

  Crepovlje oštro ima na trbuhu i blato njime ore k'o drljačom.  

-

  Pod njim vrtlog sav k'o lonac uskipi, uspjeni more k'o pomast u kotlu.  

-

  Za sobom svijetlu ostavlja on brazdu, regbi, bijelo runo bezdan prekriva.  

-

  Ništa slično na zemlji ne postoji i niti je tko tako neustrašiv.  

-

  I na najviše on s visoka gleda, kralj je svakome, i najponosnijim."  

-